Иронија је алат који писци користе да покажу разлику између онога што очекујемо да се догоди и онога што се заправо дешава у причи. Углавном постоје три врсте ироније: драмска, ситуациона и вербална.
Драматична иронија настаје када публика зна нешто што ликови у причи не знају. То ствара неизвесност, а понекад и хумор јер можемо да видимо догађаје који се одвијају другачије од ликова.
Иронија ситуације се дешава када постоји контраст између онога што очекујемо да ће се догодити и онога што се заиста дешава. Ова врста ироније може изненадити и заинтересовати публику окретањем приче у неочекиваним правцима.
Вербална иронија укључује разлику између онога што је речено и онога што се мисли. Често се дешава када неко каже супротно од онога што заиста мисли, као што је сарказам или паметна примедба.
У причама иронија додаје дубину и интригу, чинећи публику да више размишља о ликовима и заплету. То је начин да се писци поиграју са нашим очекивањима и заинтересују нас за догађаје који се одвијају.
Шта је иронија?
Иронија је алат за приповедање који се поиграва разликом између онога што очекујемо и онога што се стварно дешава. Аутори и говорници користе иронију да ствари учине смешним, изазову или ставе пажњу на нешто важно. Функционише тако што показује неусклађеност између онога што се дешава и онога што смо мислили да ће се догодити. Ова неусклађеност може привући пажњу на део приче, личност лика или општу тему.
Замислите да очекујете једну ствар у причи, али се дешава супротно, што вас насмеје или вас држи на ивици седишта. Тај неочекивани обрт или контрадикција је оно што иронију чини занимљивом. Додаје дубину радњи, открива више о ликовима и помаже у преношењу главних идеја на моћан начин. Дакле, када наиђете на иронију у књизи, филму или разговору, запамтите да је то као изненађење које помаже да се исприча боља, занимљивија прича.
Такође читајте: 15 примера тема у књижевности
Историја ироније?
Иако је Аланис Морисет прославила иронију, она је није смислила. Заслуге за то припадају грчком лику по имену Еирон, аутсајдеру који је паметно користио духовитост да надмудри друге. Тако је настао грчки израз „еиронеиа“, што значи „намерно погођено незнање“. Касније је ушао у латински као „ирониа“, да би на крају постао широко распрострањен енглески говор у 16. веку.
У књижевности иронија служи као тајна порука аутора читаоцу, додајући скривене слојеве значења и хумора. Долази у различитим облицима, као што је ситуациона иронија, где исходи пркосе очекивањима, попут пожара у ватрогасној станици – изненађујући обрт заплета. Ту је и драматична иронија, где публика зна нешто што ликови не знају, стварајући опипљиву тензију. И не занемаримо вербалну иронију, где изговорене речи паметно противрече намераваном значењу, често натопљене сарказмом или духовитошћу.
Иронија превазилази пуки сукоб очекивања и стварности; то је софистицирано оруђе којим писци користе дубину, хумор и неочекиване обрте у своје приче. Попут књижевног зачина, иронија има моћ да трансформише једноставну причу у гурманску гозбу за ум.
Разумевање три врсте ироније
Иронија додаје занимљив обрт причама и разговорима. Постоје три главне врсте ироније које можемо истражити да бисмо боље схватили овај књижевни начин.
1. Драмска иронија
Драмска иронија, која се назива и трагична иронија, дешава се када публика зна нешто важно што главни ликови у причи не знају. На пример, у драми Вилијама Шекспира „Отело” из 1603. Отело верује Јагу, али публика је свесна да је Јаго лажан. Други пример се налази у Грчка трагедија „Краљ Едип” од Софокла, који датира око 429. године пре нове ере. У овој причи публика је већ свесна трагичне судбине главног лика пре него што је он сам открије.
Једноставније речено, драматична иронија је попут тајне коју публика чува, посматрајући како ликови остају несвесни кључних информација. Овај књижевни уређај додаје напетост и дубину радњи, чинећи публику ангажованијом док предвиђа како ће ликови реаговати када на крају открију истину.
2. Ситуациона иронија
Иронија ситуације се дешава када ствари не испадну онако како очекујемо. Узмимо, на пример, чувену причу О. Хенри, „Дар магова“ (1905). У овој причи, жена одлучује да прода своју дугу косу како би купила ланац за вољени сат свог мужа. Истовремено, њен муж продаје свој сат да би јој набавио чешаљ за косу. Изненађујуће је то што нико од њих не предвиђа да ће њихови промишљени дарови бити поткопани поступцима другог. Овај неочекивани развој догађаја ствара ситуациону иронију.
Посебна врста ситуационе ироније је космичка иронија, која открива несклад између савршеног, теоријског света и практичне, свакодневне стварности. То је као када ствари изгледају савршено усклађене у теорији, али у стварном животу, узимају ироничан и неочекиван обрт. Разумевање ситуационе ироније додаје додатни слој уживања причама, јер учимо да очекујемо неочекивано.
Такође читајте: Шта је паралелна структура? Врсте и примери
3. Вербална иронија
Вербална иронија се јавља када неко нешто каже, али његове речи не одговарају њиховом правом значењу. То се дешава када говорник изражава једну ствар док заправо намерава нешто друго. Ово ствара духовиту или контрадикторну ситуацију, јер постоји сукоб између онога што мисле и онога што говоре.
Постоје две главне врсте вербалне ироније: претеривање и потцењивање. Прецењивање подразумева претеривање, док потцењивање умањује значај ситуације. Други облик вербалне ироније је Сократова иронија, где се особа претвара да нешто не зна да би подстакла друге да аргументују своје ставове.
Чувени пример вербалне ироније може се наћи у сатиричном есеју Џонатана Свифта „Скроман предлог“ (1729). У овом делу, Свифт говори о озбиљном питању, али предлог који износи толико је екстреман да постаје јасно да користи иронију да критикује преовлађујуће ставове свог времена. Вербална иронија додаје дубину и хумор комуникацији играјући се са јазом између онога што је речено и онога што се заиста мисли.
Ostavite komentar